НЕШТО О ИНКЛУЗИЈИ

0_786fe_4deef04b_S

Овај текст сам написала пре пар година за потребе презентовања  ИОП-а на Активу учитеља. Користила сам изворе са нета које нисам сачувала тако да их не могу објавити. Надам се да ће бар мало некоме помоћи у раду по ИОП-у.

 

Термин инклузија је ушао у ширу употребу у нашој средини пре нешто више од десет година, да би последњих пар година био један од можда најчешће употребљаваних термина када је реч о променама у образовању. Употреба овог термина је постала нарочито учестала са појавом концепта квалитетног образовања за све, па је инклузија донекле и поистовећена са њим, што је сасвим разумљиво, јер инклузивно образовање значи могућност школе да обезбеди добро образовање свој деци, без обзира на њихове различитости. Инклузија се истовремено повезује и са процесима демократизације у друштву и у образовању, и у том контексту говори се о друштвеној инклузији у ширем смислу и о образовној инклузији, када се мисли на укључивање у образовање ученика из маргинализованих група.
Инклузивни покрет у свету настаје средином прошлог века. Кључна идеја и усмерење покрета на афирмацију, заступање и реализацију права на образовање за све, формулисана је још 1948. године у Универзалној декларацији о људским правима, а затим и 1989. у Конвенцији о правима детета. Касније, овај оквир се разрађује у другим документима Уједињених нација и низу других међународних докумената у којима су формулисане стратешке смернице и стандардна правила изједначавања положаја маргинализованих и искључених група, посебно у погледу остваривања права на редовно образовање. Међутим, последњих деценија прошлог века, инклузија је од једног покрета за афирмацију права маргинализованих, угрожених и из образовања искључених група прерасла у широко прихваћену општедруштвену визију, која представља велики изазов за свако друштво које препознаје маргинализацију као друштвену претњу. У том смислу, инклузија је одговор на један од највећих проблема са којима се свет данас суочава, а то је искљученост све већег броја особа из партиципације у економском, социјалном, политичком и културном животу друштва коме припадају. Као такав одговор, инклузија је, истовремено и заправо у својој суштини, покрет у образовању који данас обједињује различите и бројне стратегије, методе и технике развоја квалитетног, отвореног и правичног образовања.
Најчешће, инклузивно образовање се одређује као процес излажења у сусрет потребама ученика у оквиру редовног образовног система коришћењем свих расположивих средстава како би се створиле могућности да деца уче и припреме се за живот. Излазећи у сусрет потребама у учењу све деце, младих и одраслих, посебно се фокус ставља на оне који бивају маргинализовани и искључивани. Инклузивно образовање се тако одређује и као процес којим школа постаје отворена за све ученике и којим сви ученици у некој школи, посебно ученици из дискриминисаних група, без обзира на њихове снаге или слабости у неким областима, постају део школске заједнице – инклузивно образовање почива на уважавању све деце и обезбеђивању једнаких услова да уче заједно.
Овај концепт претпоставља да је дужност школе да образује све ученике у редовним одељењима и да развија делотворне приступе који омогућују да сви ученици уче и учествују у животу школе и у образовању.
Инклузија јесте:
• Уважавање различитости
• Добит за све ученике: за децу из маргинализованих група и за децу из већинских група
• Омогућавање једнаког приступа образовању или стварање одговарајућих облика услуга за одређене категорије деце без њиховог искључивања
Инклузија није:
• Реформа специјалног образовања, већ реформа формалног и неформалног образовног система
• Одговор само на различитост, него побољшање квалитета образовања за све ученике
• Посебне школе, него додатна подршка постојећем школском систему
• Везана искључиво за задовољење потреба искључиво деце са потешкоћама, и задовољење потреба једног детета на штету неког другог
Инклузија се односи на присуство, партиципацију и постигнуће свих ученика. Стављање ученика у центар не значи да ученици уче одвојено. Инклузија подразумева индивидуализацију наставе у којој ученици подржавају једни друге у односу на своје могућности и снаге. Инклузивно образовање се односи на побољшање средине за учење о обезбеђивање прилика за све ученике да постану успешни у образовању. Крајњи циљ развоја инклузивне заједнице је добробит, не само за „до сада искључене особе“, већ за целокупно друштво. Томе у прилог говоре савремена научна, стручна и опште људска сазнања и искуства. Јер инклузија тежи изградњи, не само толеранције, већ и стварног уважавања индивидуалних, друштвених, културно-специфичних и других разлика, поштовању достојанства сваког појединца и на бази тога креирању међусобне интеракције и друштвених односа.
Модел инклузије пружа свакој заједници прилику да подстиче развој целе заједнице, тако што ће сваки њен члан бити поштован и уважен. Модел инклузије не подразумева изједначавање свих људи, већ уважавање различитости сваког појединца, којем се пружа могућност одлучивања и преузимање одговорности за властити живот. Инклузија се односи на социјалну вредност, на смањивање и уклањање дискриминације. Инјклузија подразумева идентификацију и уклањање баријера. Инклузивни приступ тежи сталном побољшању у пракси и политици.
Кључни појам интеграција замењен је појмом инклузија. Појам интеграција могли бисмо најједноставније означити синтагмом дете по мери школе, а појам инклузија синтагмом школа по мери детета. Интеграција не подразумева никакве реформске промене школе. Дете је то које треба прилагодити. Инклузија садржи битно другачији вредносни систем, значајне промене у односу на програме рада, образовање учитеља и наставника, методе рада и начина процена остварених резултата.
Интегрисано образовање подразумева ситуације где су специјална одељења за децу са инвалидитетом прикључена и функционишу паралелно са редовним одељењима у оквиру исте школе. Интеграција се односи на дељење заједничког простора и неких активности у ограниченом временском периоду и под строгом контролом особа без тешкоћа у развоју. Тако не долази до истинског прихватања и укључивања. Интеграција подразумева усмеравање на појединца или малу групу ученика за које се прилагођава наставни курикулум, дају се други задаци или постоји асистент као потпора у поучавању – она нужно не мења организацију и спровођење курикилума за све ученике. Инклузија се не темељи на начину како асимилирати појединог ученика с тешкоћама у развоју у постојећи редовни систем школства, већ се темељи на реструктуирању школа како би оне позитивно одговориле свим ученицима као појединцима.
Инклузивно образовање је систем образовања у коме се сви ученици с посебним образовним потребама уписују у редовну наставу у оближњим школама и обезбеђују им се услуге подршке и школовање засновано на њиховим могућностима и потребама. Инклузија није усмеравање на индивидуу или мању групу ученика за које се прилагођава наставни програм те се односи на асимилацију појединог ученика са идентификованим развојним потешкоћама у редовно школство.
Инклузија је процес, а не стање којим школе настоје одговорити на индивидуалне потребе свих ученика. Инклузивно образовање се не темељи на начину како асимилирати појединог ученика с тешкоћама у развоју у постојећи редовни систем школства, већ се темељи на реструктуирању школа како би оне позитивно одговориле свим ученицима као појединцима.
У једном периоду, са напуштањем медицинског модела у приступу деци са развојним сметњама, и раније често коришћен термин хендикеп је био скоро потпуно напуштен у контексту инклузивног образовања. Сматрало се да је стигматизујући, да носи печат дискриминације и да је и са стручне стране неодговарајући нарочито за децу развојног узраста и за младе. Међутим, од деведесетих година, овај термин је поново у употреби и у социјално-психолошком моделу и инклузивном образовном приступу, али са измењеним значењем које га чини употребљивим не само за децу и младе са развојним сметњама и ометеностима, већ и у односу на друге групе маргинализованих и искључених.
Ово значење, дефинисано 1989. и 1999. године, у Квебешкој класификацији настајања ситуације хендикепа, одређује хендикеп не као својство појединца које нужно произилази из оштећења и евентуалних неспособности, већ као ситуацију која настаје у интеракцији појединца, са свим његовим капацитетима (способностима и неспособностима) и његове средине. Ова релативно сложена и обухватна класификација разликује као основне, на страни појединца, чиниоце спољашњег или унутрашњег ризика и чиниоце капацитета, а на страни друштвене средине, олакшавајуће и отежавајуће чиниоце, који, у интеракцији са капацитетима особе, одређују степен хендикепа као интерактивну, од средине зависну и променљиву ситуацију.
У настајању ситуације хендикепа, средина може да представља препреку или да омогући упражњавање животних навика и остварење животних улога јединке. Овде постоји јасно упућивање на прецизну идентификацију потребне друштвене подршке која за појединца умањује ситуацију хендикепа, омогућујући му да упражњава животне навике и остварује животне улоге. У образовном контексту, хендикеп у овом значењу настаје када постоје срединске препреке да се оствари образовање, а инклузивни приступ је онај који се ослања на постојеће капацитете, отклања срединске препреке за укључивање и учествовање у образовању и који кроз обезбеђивање одговарајуће подршке омогућује стицање животно важних знања и успостављање животно важних навика, вештина и односа.
Дакле, отклањање препрека у средини, и прилика да се у образовном процесу стекну животно важна знања, вештине и навике, смањује ситуацију хендикепираности или хендикепа како је он овде дефинисан. Код нас се уз термин инвалид у медицинској пракси и дефектолошкој литератури јавља и синтагма „особе са посебним потребама“, која се првенствено односи на децу са инвалидитатом. Овај термин није прихватљив од стране ове маргинализоване групе која истиче да није реч о посебним потребама, већ о базичним људским потребама које сви имају, али се задовољавају на различит начин – кроз асистенцију или помоћ других лица.

0_7854d_2e202051_S

ВРСТЕ ПОДРШКЕ У НАСТАВИ И ОБРАЗОВАЊУ

ПРЕДАВАЊЕ – УВОЂЕЊЕ НОВЕ ЛЕКЦИЈЕ:

– обезбедити визуелна помагала, велика слова, филмове, шеме, гра-
фичке приказе;
– предавати на начин који ангажује више чула (визуелно, аудиторно,
кинестетичко), уз коришћење адекватног материјала за учење (пр.
слике, постери, шарени папир, пластелин, дрвени предмети и сл.);
– дозволити ученику да сними лекције како би их прегледао касније;
– поновити упутства ученику пошто су дата одељењу, затим тражити
од њега или ње да их понове и објасне упутства наставнику;
– написати кључне ставке на табли и/или дати адекватан преглед лекције
са главним појмовима;
– тражити од ученика да писмено или усмено да преглед кључних ставки;
– поред усмених дати и писана упутства, како би дете могло да их по-
ново погледа касније;
– дати пример како би се помогло ученицима, поставити пример тако
да могу често да га погледају;
– користити подвлачење, истицање за налажење главних идеја/детаља у
тексту;
– поделити дужа предавања на краће делове;
– додатна прилагођавања (пр. поделити ученике у парове да контроли-
шу рад, обезбедити ученика који помаже у учењу и сл.).
ЗАДАЦИ:

– дати додатно време за завршавање задатака;
– поједноставити сложена упутства;Анекс 2 – Врсте подршки у образовању 177
– смањити ниво штива у задацима;
– тражити мање тачних одговора за завршавање (квалитет наспрам
квантитета);
– скратити задатке, поделом рада на мање делове;
– дозволити компјутерски одштампане задатке које припреми ученик
или које је диктирао ученик, а припремио неко други;
– користити контролне листе, шеме, картице за подсећање итд.;
– смањити задате домаће задатке, посебно задатке који захтевају пуно
читања;
– дозволити штампана уместо писаних слова у изради задатака;
– пратити задатке којима ученик сам одреди своју динамику (дневна,
недељна, двонедељна);
– организовати да оде кући са јасним, концизним упутствима за израду
домаћих задатака;
– признати и наградити усмено учешће ученика на часу;
– додатна прилагођавања (пр. обезбедити обуку из вештина учења /
стратегија за учење).

ПРОВЕРА ЗНАЊА:

– дозволити контролне вежбе/тестове са отвореним књигама;
– дати усмене тестове;
– дати тестове који се раде код куће;
– користити објективнија питања (нпр. мање одговора који траже дужа
писања);
– дозволити ученику да даје одговоре на питања из теста на магнетофону;
– правити честе кратке квизове, не дуге тестове;
– дати додатно време за тест;
– прочитати ученику питања из теста;
– писати одговоре на питања из теста уместо ученика;
– избегавати притисак на ученика у смислу времена или конкуренције;
– додатна прилагођавања.

ОРГАНИЗАЦИЈА УЧЕЊА:

– обезбедити помоћ око организације учења;
– одредити један систем за повезивање белешки и задатака;
– припремити унапред распоред учења/задатака са учеником;
178 Збирка примера инклузивне праксе
– омогућити ученику да држи књиге у школи и има додатни комплет
код куће;
– направити систем награђивања за завршавање рада у школи и до-
маћих задатака;
– слати кући дневне/недељне извештаје о напредовању;
– додатна прилагођавања (пр. одредити једног друга-добровољца који
ће помагати око домаћих задатака);
– ставити ученика близу наставника;
– ставити ученика близу позитивног узора;
– стајати близу ученика приликом давања упутстава или предавања
лекција;
– избегавати стимулације које одвлаче пажњу (нпр. расхладни систем,
области густог саобраћаја);
– организовати више радних група у просторији;
– додатна прилагођавања.

ПОНАШАЊЕ:

– поједноставити правила у учионици тако да су јасна и доступна за
подсећање;
– користити мераче времена за олакшавање завршавања задатака;
– одредити прелазна/слободна времена (нпр. одмори, прелаз са часа на
час, време за ручак);
– похвалити одређена понашања;
– користити стратегије за само-контролу;
– дати посебне привилегије /позитивне подстицаје; убрзати њихову
примену;
– „мудро искористити“ негативне последице;
– дозволити кратке одморе између задатака;
– подсећати ученика да не прекида рад на задатку (различитим невербал-
ним сигналима);
– оценити тачне одговоре ученика, не његове грешке;
– спровести систем управљања понашањем у учионици;
– омогућити дозвољено кретање, време када ученик није на свом месту
(нпр. Послати га да изврши неки налог);
– игнорисати неодговарајуће понашање које није драстично изван гра-
ница дозвољеног у учионици;
– направити уговор са учеником (и по потреби са одељењем);
– спровести разумне процедуре паузе;
– додатна прилагођавања.

СМАЊИВАЊЕ САДРЖАЈА ЗА ОДРЕЂЕНУ ОБЛАСТ, ПРЕДМЕТ ИЛИ
ГРУПЕ ПРЕДМЕТА

– Смањује се садржај и захтеви у оквиру једне или више области из једног
предмета;
– смањује се садржај и захтеви у оквиру једног предмета;
– смањује се садржај и захтеви у оквиру групе предмета;
– смањује се садржај и захтеви у оквиру већине или свих предмета.
ПРОШИРИВАЊЕ САДРЖАЈА ЗА ОДРЕЂЕНИ ПРЕДМЕТ ИЛИ ГРУПЕ
ПРЕДМЕТА

– Уводе се напреднији садржаји у оквиру једног предмета (пр. математи-
ка, историја, музичко, српски језик и књижевност, страни језик и сл.);
– уводе се напреднији садржаји у оквиру групе предмета (пр. математи-
ка и физика или група језичких предмета и сл.).
ИОП

ИОП се израђује према образовним потребама детета, односно ученика и
може да буде:

1) по прилагођеном програму у коме се прецизно планира циљ пружања
подршке која се односи на прилагођавање и обогаћивање простора и услова у којима се учи, прилагођавање метода рада, уџбеника и на-
ставних средстава током образовно-васпитног процеса; акти вности и
њихов распоред као и лица која пружају подршку;

2) по измењеном програму у коме се, осим свега претходно наведе-
ног, прецизно планира прилагођавање општих исхода образовања и
васпи тања, прилагођавање посебних стандарда постигнућа ученика у
односу на прописане и прилагођавање садржаја за један, више или за
све предмете;

3) обогаћен и проширен програм који се примењује за ученике са изу-
зетним способностима
1. Индивидуални образовни план са прилагођеним програмом подразумева
да се за одређено дете не мењају исходи и стандарди образовања, као ни садр-
жаји предвиђени образовним програмом, већ се прилагођавају и адаптирају
начини извођења наставе, материјали, учила и асистивне технологије, као и
просторно прилагођавање РАДИ СЕ РЕДОВНИ ПРОГРАМ.
СВАКО ДЕТЕ МОРА ДА ИМА СВОЈ ПЕДАГОШКИ ПРОФИЛ

Организација семинара за родитеље деце са тешкоћама

Теме о којима се разговарало на овом семинару:
1. Шта је то инклузија,
2. Стање у образовању у домену инклузивних приступа, са
нарочитим освртом на стање у нашој школи,
3. Наши досадашњи кораци ка инклузивном моделу,
4. Предности и тешкоће у реализацији оваквог модела,
5. Упознавање са индивидуално-васпитно образовним плано-
вима.

Укључивање родитеља – помоћника у наставни процес је јако важно како за само дете-као врста подшке- тако и за сам образовни процес који се односи на њега.

http___signatures.mylivesignature.com_54492_230_4ABC4947DCD46053DC8206A872E6FB24

 

 

 

Одговоре на још нека питања можете прочитати на следећем линку

http://www.dils.gov.rs/mp/index.php?page=1&cont_id=20050

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s