Ах, ти семинари…

013

                                Гост на блогу Момчило Степановић – ,,Креативни учитељи“

Мини истраживање је показало да су наставници углавном незадовољни што су принуђени на похађање семинара. Као главни разлог незадовољства већина наводи време које се за ту активност мора издвојити и малу практичну корист.

Очекује се да се на семинарима добију идеје како да се у учионицу унесе нешто ново, занимљиво, ефикасно… Добар део семинара заиста садржи такве идеје. Проблем је у томе што је у идеје понекад тешко поверовати. Ако желимо да проверимо педагошки потенцијал онога што смо упознали на семинару, неопходно је да то испробамо у пракси, а то често изостане јер се нове идеје не уклапају увек у традиционална решења, навике, ставове, претпоставке…

Смисао семинара јесте да се у практичном раду повећа ефикасност. Понекад је потребно да спроведемо неку процедуру, извршимо неке активности и припремне радње. Ако нисмо спремни да уложимо труд, како можемо очекивати добробит.

У основи проблема са применом знања и вештина стечених на семинарима јесу неповерење и инертност.  Неповерење се огледа у томе да на основу властитих ставова о предметној тематици одбацујемо идеју пре него што је испробамо у пракси. То практично значи да је сматрамо безвредном јер се не уклапа у постојећи педагошки потенцијал. Инертност се односи на замку у коју се лако упада, а која се зове „упадање у рутину“. То је оно када имамо осећај да нам никакве промене у раду нису потребне и да проблеми на које наилазимо нису последица личних ставова и поступака.

Истини за вољу, лошој ситуацији по питању стручног усавршавања, доста кумује нејасна слика око тога шта заиста представља неку иновацију и има нов педагошки потенцијал, а шта је само „бизнис са семинарима“. Начин акредитације, колико год да је правно неминован, умногоме ограничава оне који имају шта да кажу. На жалост, акредитовати семинар код нас значи „погодити како, они који о томе одлучују, мисле“! Сама идеја којом се семинар баби увек је у другом плану; све може да „падне“, па чак и најбољи семинари; и све може да „прође“ па чак и празне или преписане приче. Опет је пука форма бар сто пута важнија од суштине, опет често „бацамо злато јер нема ко да га разликује од блата у које је уроњено“, али то није тема овог рада који је пре свега намењен практичарима – садашњим и будућим полазницима семинара.

Семинар је само прилика да се нешто упозна, да се сазна или добије идеја. Да ли ће нешто од тога ући у учионицу, сасвим је друго питање. Тајна креативности у настави није у томе да неки наставници немају шта друго да раде па се баве „новотаријама“. Тајна јесте у томе да неки наставници знају да је лакше „одрадити“ што је потребно да се сви субјекти наставног процеса добро осећају, него трпети негативну енергију која се све чешће јавља у класичном „академском“ приступу настави. Семинар је онолико добар колико може да допринесе ефикасности рада, односно онолико колика је његова употребна вредност. Ту се јавља неколико питања и проблема, пре свега како знати и одабрати. На жалост избор семинара се врши по различитим критеријумима, од цене, па до пријатељских препорука. Конкретне потребе и интересовања полазника обично су у другом плану. Најчешће избор врше појединци за групу, према свом опредељењу, интересима и потребама. Зато није чудо што на неким семинарима реализатори не могу да пруже планирано. Једна „иста прича“ у једној групи „прође“ фантастично, а у другој уопште „не прође“ у зависности од тога шта се очекује.

Смисао мноштва семинара јесте да свако може да изабере оно што одговара његовим потребама. То је једини исправан пут селекције. Све док будемо дозвољавали да неко други бира семинаре уместо нас, нећемо бити у прилици да стекнемо значајнију добит. Такође, све док се будемо руководили занимљивошћу и бирали семинаре на којима се не залази у суштину проблема са којима се сусрећемо, добит ће бити мала. Лепо је када се на семинару полазници забављају, друже, играју, праве нешто, раде у радионицама… Кључно питање јесте да ли смо спреми да то што нам прија да радимо на семинару унесемо у своју учионицу, да ли то што као полазници очекујемо и волимо, пружамо својим ученицима.

Да бисмо у учионицу унели нову енергију неопходно је да се бавимо суштином, да откривамо и разоткривамо педагошке заблуде, да се са нивоа „појавности“ изместимо на ниво „реалности“. Није педагошка вештина у томе да спремимо неколико угледних часова годишње и демонстрирамо своје умеће, већ у томе да свакога дана пружамо ученицима оно што им конкретно треба, и колико им треба; и није вештина да им пружимо забаву, играње и бављење периферним стварима, већ да их припремимо за живот у реалним условима; да их припремимо за оно што их чека када из школе изађу. Ништа лакше него да их држимо у илузији „лепоте и доброте овога света“, а после се чудимо шта све наши дојучерашњи ђаци чине када се нађу на ветрометинама живота. Као да губимо из вида да што су илузије дубље, то је „судар“ са стварношћу болнији и тежи за подношење. То значи да децу прво треба да разумемо; да освестимо себе које су њихове потребе и коју улогу имамо у њиховим животима. То су питања која од наставника захтевају сталну педагошку будност и спремност на преиспитивање сопствених уверења.

У савременим условима најпотребнији и најкориснији су они семинари који се баве подршком развоју личности ученика и вештинама комуникације и сарадње. Напокон је педагошка свест нарасла до сазнања да личност наставника не сме бити камен спотицања ни једног ученика. То шта неко као човек мисли о одређеном питању је његова приватна ствар. Основа професионализма савременог наставника није толико у његовим знањима, везаним за академску област којом се бави, колико у његовој свести о неопходности прихватања и разумевања личности ученика такве каква конкретно јесте, из чега произилази подршка не само у образовању, већ и у одрастању. Без тога, све бива сведено на форму у којој се понекад не зна ни зашто деца иду у школу, ни зашто наставници иду на посао. Управо наставници су ти који треба да школу врате функцији најбољих интереса детета и да конкретизују све оно што је, нефункционалним и тешко разумљивим правним језиком, написано у законицима и правилницима. Колико год се друштво и систем трудили да обезбеде заштиту најбољих интереса детета, капацитети за ту „акцију“ су мали ако не постоји конкретизација на нивоу непосредне примене.

Бирајте семинаре према својим потребама. Не рачунајте да су они чаробни штапић за решавање педагошких проблема. Будите уверени да вас на факултетима нису баш много учили педагошким и животним вештинама. Најчешће су вас учили науци, а она је још увек далеко од педагошке, животне и друштвене стварности. Будите мудри, прихватите да на сваком животном пољу, ако желите да вам буде боље, морате нешто да предузмете и урадите. Унесите семинаре у учионицу и испробајте их пре него што их окарактеришете као „педагошко смеће“. Тек када видите ефекте на деци, доносите судове и закључке. Чак и оно што вам изгледа смешно и бесмислено понекад може да буде кључ решења за неке проблеме. Не посматрајте оно што је неопходно да урадите само као још једну обавезу и намет, већ као изазов. Питање које се често увуче у потсвест наставника: „Шта ћу сад опет морати да радим?“, покушајте да замените питањем: „Шта могу добити?“.

Већина нас наставника, који своју професионалну каријеру допуњујемо ангажовањем у области стручног усавршавања, и који смо успели да акредитујемо своје семинаре, иницијалну енергију добили смо управо на семинарима које смо похађали. Смисао тог ангажовања је у томе да знања и вештине које смо стекли у непосредном раду не остану непозната и да не мора свако да полази из почетка у педагошким изазовима. То је начин да људи од струке кажу своје и другим људима, али и људима „од науке“ који често не виде стварност и реалност, и чије су идеје понекад тако сјајне на папиру али „не пију воду“ у пракси.

Основна алатка наставника је оловка. На жалост, у овом друштвеном тренутку, ништа нам не доноси више зла од „оловке“. Оно што се није успело „оловом“ ради се „оловком“, изгледа знатно успешније. Вековима нам неписменост није дошла главе, опстали смо и били јаки у тешким временима. Умели смо да се бранимо и штитимо од „олова“ и сабље. Од оловке не знамо да се заштитимо јер писменост не значи много без човечности. Све што је човек успео да измисли, успео је и да злоупотреби. И школа се злоупотребљава. Из ње излазе људи са одређеним знањима и вештинама, али како је формирана њихова душа у изазовима школовања, на то се не обраћа пажња. Опет је често, што би народ рекао, „Већа дара него мера“, само још тога нисмо свесни. Сликовито речено, у школском систему се често „комарци убијају чекићем од 5 `кила`“, а штета од „излагања деце образовању“ је понекад већа од користи.

Знања и свест, о у претходном одељку изнетом, не стичу се на факултетима. Наука још није ни начела ту област, а она је у садашњем педагошком тренутку кључ педагошких компетенција. То су знања која се не стичу истраживањима већ животом и осећањима, у непосредном контакту са реалношћу. Неки семинари, који су осмислили наставници-пактичари, су прилике да се бар на кратко „задре“ у суштину проблема чији смо део.

                                                                                                                                                                           Момчило Степановић

                                                                                                         21. јун 2014.

One thought on “Ах, ти семинари…

  1. Povratni ping: Како направити годишњи план и шарене руже приде | Био-блог

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s