Мали водич кроз српске манастире

На територији Србије има 212 манастира, од којих су 54 проглашена споменицима културе. Сопоћани (са манастиром Ђурђеви ступови и црквом св. Петра и Павла), манастир Студеница, средњевековни споменици на Косову (манастири Дечани, Пећка патријаршија и Грачаница и црква Богородица Љевишка) увршћени су у Унескову листу светске баштине.

У „Великом речнику страних речи и израза“ Клајна и Шипке пише да је манастир „црква са стамбеним зградама у којима, према утврђеним правилима, живе монаси или монахиње“, да реч манастир потиче од грчке речи монастирион чија је основа монос, што значи један, сам, а односи се на монаха. Пише и да реч манастир значи исто што и самостан.

Зачетници манастира су монаси, усамљеници који су проводили живот у посту и молитви посветивши га Богу. Прве монашке скупине настају већ на почетку хришћанства, а нарочито после Миланског едикта 313. године којим је прокламована слобода те вере.

Зачетник српског монашког живота је Растко Немањић, најмлађи син Стефана Немање, који је отишао на Свету гору и примио монашки постриг којим је добио име Сава. Каже се да су манастири Хиландар, који је Сава подигао на Светој гори са оцем, и Студеница – задужбина Стефана Немање, отац и мајка свих манастира по Србији и местима где живе Срби.

ОСНОВНО О МАНАСТИРИМА
Подизање манастира и помагање, које су започели Сава и Немања, наставили су сви Немањићи, затим српски владари и чланови њихових породица, српска властела, црквени великодостојници и народ. Сада је на територији Србије 212 манастира, од којих су 54 проглашена споменицима културе.

Сопоћани (с манастиром Ђурђеви ступови и црквом св. Петра и Павла), манастир Студеница, Средњевековни споменици на Косову (манастири Дечани, Пећка патријаршија и Грачаница и црква Богородица Љевишка) увршћени су у Унескову листу светске баштине.

Манастири су подизани најчешће на тешко приступачним местима како би се омогућила усамљеност монашке заједнице. Живот у монашкој заједници одвијао се по правилима типика, још откад је Сава Немањић, тада архиепископ Сава, прилагодио делове Евергедитског типика Хиландару и Студеници и тиме установио уређење и управу манастира и поредак вршења богослужења, али и заштиту од непозваних.

Углавном једина заштита монаха и манастира од нападача била је управо стена или скривена шума у којој је манастир, ризнице су биле веома примамљив плен посебно Турцима, а не мали број манастира спаљиван је и уништен. Међутим, где год да се налазио манастир важно је било да се до њега може доћи из сваке куће у области у којој је, због тога што је манастир у средњем веку био изузетно важно место.

Српски средњевековни манастири били су црквено-административни центри, седишта патријарха, митрополита и епископа. У њима су сахрањени бројни српски владари, властела и црквени великодостојници.

Манастири су чували националну свест и православну традицију. Ту су се одржавали народни зборови и скупштине на којима су донете многе важне одлуке, а велики број црквених великодостојника и обичних монаха предводио је народ у многим важним историјским моментима.

Манастири су вековима били главна училишта, а њихови калуђери први учитељи. После одласка Турака у њима су основане прве основне школе и прве уметничке радионице. Иноци су у манастирским келијама вековима преписивали хиљаде богослужбених књига.

Архитектура манастира пратила је стилске промене од византијског наслеђа до данас, фреско-сликарство представљало је у време када је настало највиши сликарски домет у Европи, а манастирске ризнице значиле су уметнички и духовни капитал. Осим свега набројаног, а могуће је да је то требало прво поменути, српски манастири су представљали главна места молитве.

Данас су манастири још увек молитвена места, али су првенствено важан део српске баштине, па самим тим и националног идентитета, те важан део наше историје.

ПРЕ НЕМАЊИЋА
Црква св. апостола Петра и Павла (Петрова црква) код Новог Пазара, X в.
Растко и Стефан Немањић нису први градитељи српских светиња. Два километра од центра Новог Пазара налази се Црква светих Апостола Петра и Павла, најстарија сачувана хришћанска сакрална грађевина на Балкану – њен најранији, до сада откривени, део потиче из X века. Окруживале су је зидине, што значи да је била манастирски католикон.

Црква има три слоја фрагментарно сачуваног живописа фресака, рађених од X до XИВ века. Оне не досежу врх српског фреско-сликарства, али су важне као почетак наше средњевековне уметности. У њој је крштен Немања по православном обреду, у њој је одлучено да се богумилска јерес силом искорени и ту је Немања предао престо сину Стефану.

Цркву у Бијелом Пољу посвећену истим свецима, Петру и Павлу, сазидао је Стјепан Мирослав, кнез Хумски, син Завидин а брат Немањин, већ око 1190. године. За њу је наручио да се препише Јеванђеље, познато као Мирослављево јеванђеље, књига написана најлепшим словима српске ћирилице и са најлепшим украсима.

ХИЛАНДАР
На Светој гори 1198. године Стефан Немања и његов син Сава почели су градњу Хиландара, чим је византијски цар Алексије ИИИ Анђео повељом дозволио да на рушевинама ранијег византијског манастира Хеландариона изграде манастир „да Србима буде на вечни поклон“.

До 1200. године Сава и Стефан су завршили цркву Ваведења Богородице (данас не постоји), пирг Светог Саве, Камбарски пирг-звонару и келију Светог Симеона.

Градњу су наставили њихови наследници: Стефан Урош Први је подигао велики пирг Преображења, краљ Милутин је 1320. године на месту старе цркве подигао нову, цркву Ваведења Богородице, која и данас служи као Саборна црква, изградио је улаз са пиргом и параклисом Светог Николе који је срушен земљотресом у другој половини 16. века, изградио данашњу трпезарију, затим Милутинов пирг на путу ка мору и Хрусију на обали.

У Милутиново време живописани су главни храм, трпезарија и Гробљанска црква. Најбоље године Хиландара биле су у време када је цар Душан владао Светом гором – његови поседи тада су заузимали петину овог полуострва, а имао је и бројна имања у Србији, Македонији и Грчкој. Крст подигнут на месту где су хиландарски монаси дочекали цара Душана и такозвана царска маслина још увек постоје.

Цар Урош је наставио да развија манастир, кнез Лазар је ктитор спољне припрате цркве Ваведења Богородице и тако све до данас када о Хиландару брине Министарство културе Републике Србије.

Хиландар је једини живи српски средњевековни град, под заштитом је Унеска и сматра се највећим благом српске баштине. Осим самог манастира, баштина је и све његово: 250 келија – већина их је у рушевинама, конак у Кареји на највишој коти, па се из њега види цела Кареја, и испосница Светог Саве исто у Кареји, земља и шуме кестена, црног бора и букве на преко трећини Свете горе.

У њему су највеће збирке српских повеља, 150 сребрних и златних кивота моштију и реликвија светих, преко хиљаду старих икона – једини у свету има осам чудотворних икона, има икону Христа Пантократора који је најлепши Христ на планети (на прослави 2000 година хришћанства у Атини и Јерусалиму изабран је за планетарни знак; икона Богородице Одигитрије била је знак изложбе „Благо Свете горе“ у Солуну…).

Хиландар је највећа библиотека рукописне књиге српског народа – у њему се на пример чува најстарији српски споменик, Карејски типик, писани аутограф Светог Саве, Хиландар има најлепшу цркву на Светој гори према оцени византолога, највећу збирку бакрорезних и бакрописних плоча за отискивање графичких икона, старог богослужбеног текстила, старих црквених сасуда, дрворезбарских дела, мајолике и порцелана XИX века, велику збирку стакларских предмета из XВИИИ и XИX века из целе Европе и Медитерана, огромну колекција керамичких уломака и посуда, златарских предмета, хладног и ватреног оружја…

У Хиландару је утемељена српска писменост, преводилачка и преписивачка делатност, многи његови иноци-минијатуристи аутори су бесмртних дела, ту је зачета српска средњевековна правна држава, дипломатија, корени медицине српског народа су у Хиландару – сачуван је Хиландарски медицински кодекс, болница основана уз манастир, остаци лекарског и фармацеутског алата.

У Хиландару су се искристалисале градитељске замисли архитектуре Моравске школе, током осам векова кроз манастир су прошли највећи уметници иконописа и фрескописа. Укратко, оно што је сачувано у Хиландару (а све још није ни откривено) веће је од сачуваног наслеђа у свим осталим српским манастирима.

У УЖОЈ СРБИЈИ
Прва задужбина Немањића су Ђурђеви ступови. Подигао их је Стефан Немања изнад река Рашке и Дежевене на нетипичном месту за манастир, на врху узвишења које доминира панорамом данашњег Новог Пазара.

Према Стефану Првовенчаном манастир је испуњење завета његовог оца: док је Немања био заточен у пећини, заветовао се Светом Георгију да ће му, ако га спасе, сазидати цркву. После цркве, Немања је сазидао и трпезарију, зграду за становање и цистерне, оградио је манастир зидом са одбрамбеном кулом.

На ктиторској плочи пише да је градња завршена 1171. године.

Други ктитор Ђурђевих ступова, краљ Драгутин, доградио је цркву. Црква је једнобродна, са троделним олтаром, наосом и бочно постављеним вестибилима, те припратом са две куле – први примерак и основа Рашке школе.

Карактеристичне манастирске куле, ступови по којима је манастир добио име, елипсаста купола храма, неправилан облик олтарског простора и специфично решење централне куполе представљају градитељске иновације оног времена.

Фреске из припрате сврстане су у најбоља остварења тог времена. Краљ Драгутин је сазидао и нову трпезарију, а улазну кулу претворио у капелу са гробницом за себе.

Његово тело пренето ту је 1316. године из Срема где је столовао и сахрањено у Ступовима. После Аустро-турског рата манастир је напуштен и све до друге половине прошлог века важио је за рушевину. Како пише на сајту манастира, након 830 година постојања, 300 година у рушевинама и 40 година обнове, Ступови су данас оживели и делимично су обновљени.

СТУДЕНИЦА
Описујући место које је његов отац изабрао за манастир, а које се налази на десној обали Студенице четрдесетак километара од Краљева, Сава каже: „… Било је ово место као пусто ловиште зверова. Када је дошао у лов господин наш и самодржац Стефан Немања који је владао свом српском земљом, и када је он ловио овде, изволи му се да у овом пустом месту сагради овај манастир“.

Прво је сазидан зид, готово кружни, ојачан кулама од којих је улазна била вишеспратна. У средину је поставио цркву посвећену Богородици, а уз зидове трпезарију, кухињу, конаке и радионице, док је каменим цевима спровео воду до порте.

Богородичина црква, невеликих димензија, објединила је особености византијског поднебља и овог у којем је настала: једнобродна базилика са кубетом, споља зидана од блокова белог радочелског мермера, а унутра обложена бигарним квадрима.

Први део радова завршен је до 1196. када је Немања уступио престо сину Стефану и отишао у Хиландар, оставивши му у аманет да заврши оно што је он започео.

После новог краља манастир су дограђивали и улепшавали и велики кнез Вукан и краљеви Радослав и Милутин. Краљ Радослав је изградио троспратну припрату с параклисима испред Богородичиног храма и фрескама илустровао пренос Немањиних моштију.

Поред Богородичине цркве налазе се три мале цркве, параклиси, посвећене св. Николи, св. Јовану и Богородичиним родитељима Ани и Јоакиму, која је позната као Краљева црква по градитељу краљу Милутину.

Сава је из Хиландара пренео очеве мошти у Студеницу и тако јој обезбедио статус Велике Лавре. Студеница постаје политички, културни и духовни центар Срба. Сава је написао Типик, правила о понашању чији је први део посветио Немањином животопису. То је прво српско књижевно дело.

Студеница је данас изузетна због својих фресака. Натпис у цркви открива да је њено живописање започето у време Немање, настављено у време Вукана, а претпоставља се да је у оштећеном делу натписа и име Стефана Првовенчаног.

Неизоставно треба споменути монументалну композицију „Христовог распећа“ која заузима средишњи део западног зида. На тамноплавој позадини, топло-окерна фигура Христа и других учесника религиозне драме, с наглашено људским димензијама страдања и бола, остварено је једно од највећих дела европске уметности 13. века.

СОПОЋАНИ
Краљ Стефан Урош И, најмлађи Немањин унук, подигао је Сопоћане близу сопота – извора реке Рашке – у Расу, средишту српске средњевековне државе. Место на којем је записана година подизања храма је оштећено, па се на основу представа на фрескама претпоставља да је градња трајала од шесте до седме деценије XИИИ века.

Унутар дебелих зидова је Црква свете Тројице, најзначајнији део манастира, а дуж зидова распоређени су трпезарија, кухиња и зграде са монашким келијама.

Архитектура манастирске Цркве св. Тројице има све одлике рашке школе. Изграђена је од тесане сиге, прозори су од белог мермера, све је у класичним романичким облицима, без декорације. Спољна припрата са звоником дозидана је нешто доцније, по стилу би се могло рећи највероватније на крају 13. века, када се архитектура у Србији ослања на византијске узоре.

Урош се назива првим ктитором, што значи да је већ тада постојао и други. Нема података да ли је то био Милутин, неки црквени поглавар или краљица Јелена, Урошева мајка. На фрескама спољне припрате осликан је Душан као краљ, па је могуће закључити да су настале пре 1346. године кад је Душан проглашен за цара.

Стручњаци су оценили да је сопоћански живопис најквалитетније и стилски најчистије остварење овог времена у сликарству Византије. Овде су први пут у нашем сликарству илустровани Васељенски сабори, библијске приче о Јосифу, Страшни суд и Родовно стабло Христово.

Посебно је значајна историјска композиција „Смрт краљице Ане Дандоло“: изнад краљичиног одра стоји њен син краљ Урош са својим синовима Драгутином и Милутином и осталим члановима владарске породице. Испред одра клечи краљица Јелена, жена краља Уроша. Сличност ове композиције са представом Успења је очигледна.

НА КОСМЕТУ
Лепота Дечана, Грачанице, Пећке патријаршије и цркве Богородице Љевишке у Призрену јача је од историје која доминира животом дела Србије на којем су изграђени. Манастир Дечане подигао је краљ Стефан Урош Трећи да му буду задужбина, у Затрнавској жупи која је у подножју Проклетија јужније од Пећи, на реци Бистрици.

Натпис из 1334/1335. године којим главни неимар манастирске цркве сведочи да је посао трајао осам година открива када је почела градња и чињеницу да Урош није видео изграђене Дечане зато што је новембра 1331. године изненада умро. Дечане је довршио његов син Душан.

Стефан Урош обезбедио је поседе свом будућем манастиру, како и доликује владару, и побројао их у Оснивачкој повељи. Испоставило се да су Дечани величином превазишли задужбине Урошевих предака. Једино је Хиландар имао веће властелинство.

Дечански храм спада у највеће средњевековне српске црквене грађевине. Дугачак је преко 35 метара, а широк 24, док је висина његовог кубета 29 метара – што је разлог зашто је манастир познат под именом Високи Дечани.

Григорије Цамблак биограф краља Уроша, овако описује манастир: “Прво около подиже град, довољно дуг и широк, утврђен честим кулама, а врата манастира наспрам црквеног зида мало се клоне ка јужној страни.

А поврх ових подиже превелику утврђену кулу, тако да је по висини равна црквеном врху. А по зидовима около прилепљене су ћелије иноцима, као нека птичја гнезда. Начини велику трпезарију, по здању највећу, уметништвом делатеља, кухињу и пекару, устројене у пространство. Па начини и игуманију, неко чудно дело и повести достојно”.

Дечанска црква се сматра врхунском градитељском творевином због величине, богатства клесаног украса и извођења у скупоценом углачаном камену. Грађена је од две врсте камена, светложутог бањичког мермерног оникса и црвенкастољубичастог бистричког мермера наизменично ређаних.

Акценти на тој прогастој основи јесу елегантни прозори и портали од бањичког оникса пуни украса, те скулптуре које не причају историју цркве, како је то уобичајено, већ моралне поуке. Осликавање цркве трајало је десетак година.

Према историчарима уметности толико фресака и такав иконографски програм не налазе се ни у једном храму византијског света. Злато на живопису, иако обилно, не прелази у декоративност већ истиче духовну лепоту манастира.

Грачаница је једна од последњих задужбина краља Милутина. Подигао ју је у близини Липљана, на рушевинама цркве Свете Богородице грачаничке – како је записао Милутин 1321. године. Манастир је страдао у време Косовске битке и знатно је реконструисан тек у другој половини 16. века.

Архитектура Грачанице сматра се врхунцем српског градитељства у духу византијске традиције. Основу храма чине два уписана крста, један у другом, од којих је централни вертикално избачен па је због тога и централна купола степенасто подигнута увис.

Црква је зидана у наизменичним редовима од тесаника и опеке. Осликана је у српској средњевековној традицији. Међу фрескама је и Лоза Немањића, од Немање до Милутина, речит документ о власнику Грачанице.

У ВОЈВОДИНИ
Беочин, Бешеново, Велика Ремета, Врдник, односно Раваница, Гргетег, Дивша, Јазак, Крушедол, Кувеждин, Мала Ремета, Ново Хопово, Петковица, Привина Глава, Раковац, Старо Хопово, Фенек и Шишатовац јесу манастири изграђени на Фрушкој гори.

Настали су у 15. веку, када је Срем био под Угарском у коју се склонила српска властела пред турским нападима. Почетак градње манастира везан је за имена српских деспота Бранковића, конкретно за деспота Ђурђа Бранковића коме је папа Никола Пети одобрио да у Угарској може да сазида девет манастира за српске православне калуђере.

Следили су га његови наследници, Вук Бранковић, а затим и последњи Бранковићи, Ђорђе, потоњи Максим, и његова мајка Ангелина – сви са идејом да наставе традицију Немањића у подизању српских манастира.

Свих 17 фрушкогорских манастира зидани су истим стилом, али ипак сваки је различит.

Њихове цркве из турског доба наставиле су моравску традицију, а оне из XВИИИ века су барокног стила, на њиховим уметничким делима стилске мене су недвосмислене, па су фрушкогорски манастири постали пример европеизације српске традиционалне уметности.

У њима су учили Доситеј Обрадовић, Лукијан Мушицки, Платон Атанацковић, Никанор Грујић, Иларион Руварац, Лаза Костић, Ђура Јакшић и други писци.

У Шишатовцу, код архимандрита Лукијана Мушицког, Вуку Караџићу су уз гусле певали Филип Вишњић и Тешан Подруговић можда најлепше епске народне песме, а научници Павле Јосиф Шафарик и Фрања Миклошич ту су урадили важна истраживања.

Иларион Руварац, један од наших најважнијих историчара, написао је у Гргетегу своја најпознатија дела.

Крушедол је прошле године славио петстоти рођендан. Био је то повод да добије ризницу, зграду, али и благо које му је припадало а које је у немирна времена послато на друга места на чување.

Између осталог, Крушедолу је враћена бакрорезна плоча с ликовима чланова породице Бранковић, оригинална плоча гравире манастира Крушедол из 18 века, као и архијерејска митра Београдске митрополије од плаве свиле и бисера, ручни рад Кантакузене Бранковић из 1433. године, икона светог Јована рађена 1644. године на дрвету са златним шарама, икона пресвете Богородице Одигитрије из половине16 века рађена на липовом дрвету, одежда и ствари краља Милутина Немањића, реликвије владике Арсенија Трећег и Арсенија Четвртог, златни путир, петохлебница, кадионица, кивот са светим моштима, крст од кедровине и остало благо.

Ови набацани и насумице изабрани детаљи о манастирима у Србији само су још један покушај скретања пажње на њихову вредност и важност по време у којем смо.

(Статус, фото: Wikimedia Commons, svetagora.info. Статус, Nenad Vukićević, srpskoblago.org, Julijan Nyča, flickr.com)

Извор:http://srbin.info/2014/01/06/mali-vodic-kroz-srpske-manastire/

 

One thought on “Мали водич кроз српске манастире

  1. Povratni ping: Мали водич кроз српске манастире | jmbelic

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s