Златна јабука …

zj

Верује се да све јабуке цветају и доносе плода у поноћ на Бадње вече. Ово воће се не једе пре Петровдана, док су се у Русији некада продавале тек после благослова Цркве. Јер, јабука је магијска шибљика, поређење занашу васељену Кумова слама (Млечни пут) која је „Златно јабуково дрво“ српског мита, у чијој крошњи на врху успева Златна јабука а то је Северњача, чија је кућа код рајске капије близу пупка неба.

Ова „забрањена“ воћка расте само у српском миту, а потврду њене рајске семантике даје аријско или архаично српско јабу, плод или дрво јабуке на божанској планини, која опет постоји само у српским језицима: рус. яблоко, лужички јаблон, чеш. пољ. јаблко… Овде спадајуи изобичајено женско лично име Јабука као и епски Јабучило митски коњ Сунца божијег. Потврду „рајског“ порекла јабуке даје и слика „Ева с јабуком“, коју нацртао 1528. Лука Кранах по библијском мотиву кушања плода с „дрвета сазнања“ (Чајкановић). Микеланђело је на једној слици у Лувру представио фалус (Адамов) са две смокве међу којима се вије змија, што Агрипа колоњски отворено потврђује и тумачи падом првих људи (Софрић).

Јабука је поређење, једнакост и замена за светлост сунца и митски симбол плодности због свог округлог облика и црвене боје (Огња). Отуда, јабука у народном предању има велику улогу у љубавним врачањима, па старохелмска иконографија представља богињу Љубави с јабуком као и германска, јер је јабука атрибут Хел, богиње Нава. Девојка и невеста називају се „руменом“ или „златном“ јабуком, а „отићи на јабуку“ значи отићи на прошевину, јер се за веридбу (као и на Славу) носила јабука.

Воћка јабуке успева у умереном континенталном појасу, где није било који је климатских промена од неолита. Она није није донета из Мале Азије, већ је аутохтона врста што сведочи списак Д. Лапчевића, који је имао рајски број од 1000 врста, али је он нажалост изгубљен (С. Јаконић). Јабука се са сади на гробу или дарује „од милости“ јер, мали дар има обредну вредност по божијем примеру. Отуда и народна изрека: „Твоја јабука неће погинути“.

Јабука је воћка бесмртности, код Келта (Гала) такође свето Дрво од „светлости“, „живота“ или „сазнања, а чува је змија, фалусно обележје још у неолитској пластици Хелма (Балкана) астрономски упоредна сазвежђу Змај. У старохелмској митологији, то је Ладон чувар хесперидских јабука на „дрвету живота“ у Атлантовом врту, које су боговима небеског Олимпа омогућавале вечиту младост и бесмртност. Отуда је ова „забрањена“ воћка свето дрво бога Сербона алијас Херакла и Аполона, бога Сунца.

Називи за јабуку у староевропским и западним језицима: ир. aball ст. норм. apfal, келт.afal, лит. obulas, енг. apple,нем. Appfel,лат. Abella, име за Кампанију (Вергилије) у значењу „Земља јабука“, потичу од аријског ƒвара, име богиње Нава, чији је симбол (плодности) јабука. По имену ове аријске богиње је и келтска Abalach, такође богиња Нава (Џ. Рис), сестра краља Артура и Морган ла Феј (Морана, богиња Смрти).

Семантички, од имена аријске богиње Нава изведен је српски ороним Авала и лат.Avalonis, Авалон, „острво јабука“ што је келтска земља благостања, која је код Велшана име за Нав или доњи свет а везује се за легенду о Артуру. Назив Авалон се изводи од келт. afal, јабука, који је такође атрибут богиње Нава, као и српско „авајлија“ (Вук), врста јабуке коју су “мудраци” прогласили турцизмом. Да ли то значи, да су Турци пренели назив за јабуку старој Европи и Западу? Наравно да нису, јер су оба назива за јабуку пренели Срби како на Исток тако и на Запад, али ово формално питање указује на историјске феномене које производи идеологија владајуће науке.

Авалон је име којим Евола назива Бело острво на ушћу Дунава где је сахрањен Ахил, а ово митско острво је семантички једнако називу планине Авалеу земаљском рају библијске Хавиле. Ова семантика стоји у вези Белог (Панонског) мора, јер, не треба сметнути с ума да је планина Авала некада била морско острво, док Дивови нису разбили Атлас (Јужни Карпати) пре 7522. године а вода отекла у Црно море. Диодор Сицилијски је о овом (библијском) потопу оставио запис, а амерички океанограф Балард одређујући супротан смер потопа, приближно потврдио време од 7500. година, које се поклапа с настанком писма и почетком календарске ере код Срба.

——————————————————————-
П. Софрић Нишевљанин, Главније биље, Београд, 1912.

В. Чајкановић, Речник српских народних веровања о биљкама, Београд, 1985.

Слободан М. Филиповић / Весник.нет

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s