Духовност Србског календара /други део/

Слика

 

 

Слободан Филиповић

Како је српски или медски неолитски календар, у последња два миленијума изгубио сопствено, а добио три имена и постао „јулијански“, „грегоријански“ и „византински“ по ери настанка? (А)лесандар Македонски је пре похода на Исток, реформисао календар за који је Калистен израчунао помрачења. После Лесандрове смрти, његов генерал Толомеј Лаго био је оснивач династије Лагића, која је пренела реформисани македонски календар из Македоније у Мисир (Египат). Равенски назива македонску династију Лагића у Мисиру сарбатском (српском), а читав период Лагића у Мисиру (Египту) Г. Дројзен је потпуно неосновано назвао „јелинизам“, како би га приписао Јелинима.[1]

Овај културни период односи се поред Лагића, још на сарбатске династије Антигона Македоније и Јеладе, као и Селеукића у Сирији који су покушали да наметну јелински језик.[2] Последњи изданаклозе Лагића (Толомеја) у Мисиру (Египту) била је Клеопатра, за коју Плутарх у Антонију каже, да је са лакоћом говорила стране језике: „Краљеви пре ње нису имали стрпљења да науче мисирски, а неки ни македонски нису говорили како треба“.

Професор Ото Нојгебауер, историчар астрономије, назива календар Лагића “најинтилигентнијим календаром који је постојао у људској историји“, с годином од 12 месеци по 30 дана подељених на седмице, која је имали пет додатних дана уз корекциију сваке четврте преступне године (1460.), коју су Лагићи озваничена Канопскким едиктом 238. с.е., није нарушавала ритам календара. Управо, овај македонски или српски календар Лагића, познат као „мисирски“, добио је Јулије Цезар од Созигена свештеника и астролога Клеопатре, последњег изданка лозе Лагића у Мисиру. Тако је сарбатски сунчани календар македонске лозе Лагића добио придевак „јулијански“, по имену дарданске лозе Јулија којом се Цезар толико поносио.

Да би ускладио римску календарску годину са српском, Цезар је продужио на 15 месеци, али је променио почетак календарске године 46. године с.е. на српски празник Мали Божић. Он је преместио Нову годину с пролећне равнодневице на први јануар, јер су Римљани после Нуме почињали годину о првој младини после краткодневице, када је била и смена конзула. Тако је настала грађанска Нова година, која пада на српски празник Мали Божић, па је римска црква ову промену прихватила тек после три века на Сабору у Никеји 325. Срби никада нису званично прихватили грађанску (Цезареву) Нову годину, а датум[1] који се слави као српска Нова година (Василица, 13.1.) је нетачан и погрешан, те песник Луче пева:

“Па се чудим на Нову годину

што је данас ошћела људима.

Рашта није с почетком прољећа

кад се сунце с југа поврати

и кад почну дневи напредоват,

кад се земља обуче зеленилом

и ствар свака кад на њој добије,

нови живот и вид сасвим нови”.

До сада, ниједан васељенски Сабор није прихватио одлуку о коришћењу овог календара, а назив „српска Нова година“ први пут се јавио 1792., док су прву новогодишњу честитку грађанске (Цезареве) Нове године, објавиле Новине сербске 1814. године. Ј. Стерија Поповић је тадашњу нову моду Запада која је дошла из Русије, прокоментарисао речима: „Честитање Нове године је уведено због тога што човек радо даје оно што нема“.

У петом веку, Дионисија Егзикус познатији као Дионисије Мали, на захтев папе Јована предложио је да се уведе нова хришћанска календарска ера с Христовим рођењем (претходи му Викторије Аквитански). Дионисије је пореклом био Србин (Сарбат или Скит), савременик енциклопедисте Касидора са којим је сарађивао. Он је предложио Христову еру с почетком који се поклапа с Великим индиктом. Од доласка у Рим живео је као монах,

а на предлог папе увео је 525. Ускршње таблице Кирила из Лесандрије. То су „кругови“ Сунца (28.) и Месеца (19.) за израчунавање датума Ускрса покретног празника, чији је умножак (због перидичности) познат као Велики индикт(ион) у циклусу од 532. године.[3] Следећих 95 година први пут су се бројале године од Христовог рођења, али су таблице биле погрешно израчунате, четири до седам година. Систематско прерачунавање историјских догађаја, под „научним“ воћством Севера Архонтија извршено је у тек у десетом веку. На тај начин преправљена је и унакажена стара српска писана историја (Николић).

Израчунавање пасхалија стоји у вези смрти Христоса, који је по јеванђељима умро 14 или 15 нисана (марта), али, како се његова смрт не везује за јеврејску пасху, потребно је прерачунавање с 14 нисана (Пасха) што је практично неизводљиво, јер Ускрс је покретан празник. На Никејском сабору је донешена канонска одлука да Ускрс пада у прву недељу пуног месеца после пролећне равнодневице, али се не може славити пре нити у исти дан с јеврејском Пасхом, која је о пуном месецу. Ускрс и Пасха су по свом пореклу мистеријски празници обнове природе о пролећној равнодневици, иако Јевреји овај празник иконографски представљају као успомену на њихов излазак из Мисира. Семантика назива оба празника показује, да они стоје у вези равнодневице с којом започиње Младо лето. Ускрс је истородан аријском харас, крес, огањ, ватра, а Пасха дође од аријског пашу, бик, што се односи на сазвежђе Бика. Оба појма, стоје у вези с мистеријским Огњем на небу пролећне равнодневице и сазвежђем Бика (почетак лета), који је отац Змије (почетак зиме).

Кругови Месеца (19.) и Сунца (28.) су симболи за цикличност времена и користе се у пасхалијама за израчунавање датума Ускрса, при коме треба ускладити ритам Месеца и седмодневне недеље, а с друге стране кругове сунца с преступном годином. По црквеном канону, Ускрс не може да буде пре 21 марта нити после 27 априла. Множењем кругова Сунца и Месеца, добијен је Велики индикт(ион) или „Обход“ од 532.године, за корекције које не ремете сунчани календар. Оне се и данас користе за рачунање православних пасхалија,[4] а први идиктион је био 1 марта 5508. „Византијски стил“ (календарске године) узима за почетак 1 септембар, по коме је такозвана црквена Нова година. Ова рачуница је измишљена, баш као и Византија и њена календарска ера, не само због бесмислености почетка мартовског индикта у септембру (осим на јужној полулопти земље), већ и због позивања на Никејски сабор, за који не постоји никакав саборски протокол.

Крајем петог века пропало је Западно царство, али је Источно наставило да постоји следећих хиљаду година. Подела на Источно и Западно царство дугује свој настанак српском устанку из 5514. или шесте године по Христу, за који В. Патеркул у Историји Рима каже да дигнут против римске власти у заједничком устанку Илира, Панона и Далмата. Три године касније, српски устаници су са римским царем Тиберијем потписали

мир и уговором добили право грађанства у Римској држави, а за узврат су преузели војну обавезу, каже Ј. Деретић, позивајући се на Еусебија и његову Хронику. По Тиберијевом уговору римска царевина је постала заједничка српско-римска држава, о чему сведоче и 17 српских царева до пропасти Западног дела царства. У суштини, правно гледајући, ова држава треба да се зове Српско-римско царство, у коме је службени језик био латински, а сви њени становници звали су се Ромеји без обзира на етничку припадност, по територијалном принципу римске државе.

Општесрпски устанак Панона, Илира и Далмата, претходи апостолском времену илирске или српске Патријаршије, основане за време првих апостола, Петра, Павла и Јакова сина Заведејева, с првим митроносцима и млађим апостолима Епенетом, Андроником и Иринејом. Српска црква је примогена, на шта се позивао и Св. Сава, а њена апостолска патријаршија угасила се 441. године, разарањем Сирбијума (Сремска Митровица) у време Атиле. Пренешена је у Солун, где је била до 535. године, када је Јустинијан алијас Управда Истоковић[1] установио столицу у његовом родном месту. Стотинак година касније, први српски архиепископ изабран је 630. на црквеном сабору у Сплиту, каже Деретић у Античкој Србији.

Источно српско-римско царство је наставило да постоји после пропасти Западног, у петом веку, а опстало је још хиљаду година. Све до деветог века није било владара Јелина на престолу Источног ромејског царства, каже Ј. Деретић. У десетом веку, администартивном реформом уз државне списе, ,„јулијански календар“ је са промењеном календарском ером и почетком календарске године, преведен 988. за време Василија II Македонца, с латинског који је био званични државни језик Ромеје на јелински. Тако су Срби између осталог, чак и сопствене законе касније „добили“ преводом с јелинског! Тада су у стари српски календар уведени и називи месеци из римског календара, а српска црква се у то време удаљила од западне. Да не буде забуне, једина разлика између Срба у Источној Ромеји и оних етничких у Србији била је та, што су прве звали Ромеји или Власи због хришћанске вере, како Пољаци и данас зову Италијане.

Шест векова касније, Ј. Волф је Источну Ромеју назвао измишљеним именом „Византија“ (од јелинске администартивне реформе 988. до 1453.), омогућивши увођење такозваног „византинског“ календара по ери настанка. Тако је настало и друго прикривено име за српски календар, „византински“ поред већ постојећег „јулијанског“. Кривотворци су записали бајку, како је “византинска ера” рано прихваћена код Срба иако појам Византија постоји тек од XVI века. Промена назива се формално позивала на Септуагинту (5500., Секст), али је 5508. година тобоже била најпогоднија за усаглашавање кругова сунца и месеца код прављења Ускршњих таблица. Да је „византијска ера“ измишљена, чврст доказ је то што пре 988. не постоји ниједан писани документ (Стеванчевић), а с друге стране, римски календарски почетак не може да буде старији од првих писаних трагова с почетка III века с.е. или митског оснивања Рима 753 .г.с.е. У сва три случаја, ромејској или „византинској“ календарској ери недостаје само око 4-5000 хиљада година? [5]

Поред „јулијанског“ календара, у XVI веку је уведен и „грегоријански“ који је уствари обичан папски указ интеркалације, формално у циљу побољшања као и рад М. Миланковића, а суштински из идеолошких разлога, у које је спадао обрачун не само с православном црквом већ и с науком. Ведска традиција, има за основ одређивања датума празника звездану (сидералну) годину, која је ближа од тропске народном предању код Срба, библијском рачунању времена, као и црквеном у хришћанству. Такозвана „јулијанска“ година је ближа звезданој, јер она за разлику од тропске „збија“ прецесију земљине осе (А. Асов), односно прати положај небеских тела. Отуда је звездана година више климатолошка и хелиоцентрична, а тропска технократска и геоцентрична. Поставља се питање, како онда помирити црквени канон с небеском механиком?

Тропска година између пролећних равнодневица и звездана или сидерална се не поклапају, тако, да оне у дужем временском периоду стварају разлику у рачунању времена.[6] Зато је папа Грегорије је у XVI веку донео указ, којим је та разлика календарски усклађена, тако што је петак 5.10 једноставно проглашен 15. 10. 1582, а ова корекција с указом постала је „Грегоријански календар“ (?). Поводом овог чина издата је папска була: Наше залагање било је не само да вратимо равнодневицу на место њој назначено од давнина, а од чега се она од времена Никејског сабора до данас удаљила 10 дана“…која сведочи да је реформа спроведена не због „практичности“, већ тежње Западне цркве да се равнодневица учврсти на 21 март, као што је била на Никејском сабору.

Папској були се успротивио цео бечки Универзитет, а астроном Ванадије из Вероне је папску интеркалацију назвао „бесмисленом“. Ј. Скалигер је сматрао да само јулијански календар може да обезбеди хронолошки систем за непрекидно рачунање дана у светској хронологији. Да би добио периодичност Великог индикта (532.), он је увео „Јулијанско коло“ (532 х 15 = 7980.) или „Круг стварања света“ по древном прототипу, ослањајући се на лесандријске (и сиријске) хронологе које су следили ромејски, али је Гргур XIII корекцију Скалигера прогласио „непогодном“. Ни Скалигер није прихватио папску корекцију, а Н. Коперник је одбио учешће у раду комисије коју је формирао Латерански сабор, због чега је католичка црква 1616. прогласила учење Коперника лажним, а Галилеја натерала да се одрекне Копрениковог учења.

Прихватање папске интеркалација ширено је притисцима, преваром и силом, па је она је била повод Тридесетогодишњег рата и великим жртвама. Петар Велики је 1699. издао указ о новом календару и празновању Нове године, али Руска црква је одбила да прихвати корекцију, Са становишта црквеног канона, папски указ интеркалације нарушава ритам „јулијанског“ календара, смањујући број дана преступне године и доводећи у питање време прославе Ускрса. Тиме, папска корекција подлеже одлуци Антиохијског сабора, да се изопшти онај ко се дрзне да ремети црквени канон. Став водећих научника с краја 16 и почетка 17 века, потврдио је крајем 19 века и В. В. Болотов, члан Комисије за реформу календара у Русији: “…остајем одлучан поштовалац јулијанског календара. Његова изузетна једноставност даје му научну предност у односу на све друге календарске преправке“ (А.Н. Зелински).

„Јулијанска“ година је дужа од сунчане, с просечном грешком од 0,007801 дана. Сваких 128,18869 година грешка достиже један дан. Зато је Медлер 1864. предложио да се сваких 128 година изврши корекција за један дан, с просечном грешком од 0,0000115 дана, која кроз 86956,522 година касни један дан. На другом месту по тачности је Трпковић-Миланковић корекција, па тек на крају грегоријанска на сваких 3322, 2591 година, која има изостанак 3 дана на 400 година (односно 6 на 800). Много тачнија од грегоријанске је поставка Максима Трпковића гимназијског професора, која има изостанак 7 дана на 900 година (675 простих и 225 преступних). Овај рачун даје просечну грешку 0,000023, која кроз 43478,26 година даје изостанак од једног дана. С овом поставком Трпковића, отишао је М. Миланковић на Комисију православних цркава која је у току сесије прерасла у „Свеправославни конгрес“.

На „Свеправославни конгресу“, где није учествовало пола православних цркви, изнет је практичан захтев да Трпковићева корекција буде што дуже временски сагласна с грегоријанском интеркалацијом. Како би се Трпковићева и грегоријанска корекција „јулијанског“ календара разишле већ 2000. године, Миланковић је предложио, да од секуларних година буду преступне оне чији остатак при деоби с 9 даје за резултат број „два“ (2) или „шест“ (6). Тако је Трпковићев рачун с Миланковићевом поправком, од интеркалације постао чувени „Миланковићев календар“, који Српска црква ипак није прихватила, иако је Миланковић био њен легитимни представник на „Конгресу“. Миланковићева поправка Трпковићеве корекције, усталила се под именом „Миланковићев календар“ иако је то само интеркалација, али треба истаћи да је веома некоректно приписивати туђе заслуге. Ова „новојулијанска“ корекција календара, треба да се зове „ни по бабу ни по стричевима“ именом „Трпковић-Миланковић интеркалација“.

Све корекције осим Скалигерове, Великог индикта и Сотисовог ефекта, ремете ритам старог српског (тројанског) календара, а манипулација с променом његовог имена, доспела је данас до три прикривена назива: “јулијански“, “грегоријански“ и „византински“ по ери настанка, што је „бацање прашине у очи“. Где је ту српски календар Толомеја или Лагића, од кога су направљена поменута три, а који је променом назива при корекцијама склоњен од очију јавности и пао у заборав? „Гурнут је под тепих“, вели алегоријски М. Стеванчевић. Ипак, трагови увек остају. Протокол српског календара једини има ритам: година, месец, дан, који прати савремена компјутерска обрада, док сви остали пишу обрнуто: дан, месец година.

Данас корекција старог српског алијас „јулијанског“ календара стоји „заглављена“ између агресивне рационалности римокатолика с јасним политичким циљем наметања решења и одлучне принципијелности једног дела Источне цркве у одбрани духовности. Грегоријанска интеркалација српског алијас „јулијанског“ календара, прихваћена је у свакодневном животу, али је неке помесне православне цркве нису прихватиле што је њихово канонско право. Што се тиче православних проблем календара не постоји, каже протојереј Радомир В. Поповић: Апели православних …нису канонске природе. Календар одавно постоји и његово питање је решено у духу хришћанског предања цркве. Све новине само уносе смутњу и разједињују духовно и литургијски тело цркве”. У преамбули Душановог Законика стоји: „Овај Законик је постављен од православног Сабора, на челу с патријархом…и духовницима“. Јединство српског државног и црквеног календара, саставни је део црквених правила, по Протоколу у Законоправилу Св. Саве, зборнику грађанских и црквених правила, који за кодекс има српски језик као службени.

Сви стари српски летописи и црквене књиге користе хронологију српског календара, а из старих српских књига може се сагледати висок степен књижевног образовања и продуховљеност српског народа (М. Стеванчевић). Протокол Законоправила, с календарским почетком српске ере бројања времена од 5508., уз специфичну хронологију линеарности и духовности, показује висок степен образованости и продуховљености, која несумњиво недри српски (словенски) род као културни источник холоценске цивилизације. Ако њихови потомци хоће да имају будућност, мораће да упознају сопствену прошлост!

Митолошка и културна матрица Винче и Подунавља, данас је раширена по целом земаљском шару, јер су наши неолитски преци имали цивилизован однос према стварности живећи у хармонији с природом. У српском (словенском) народу, поред осталих културних тековина, одувек постоји Вечити календар, помоћу кога сваки чобанин може на прсте да израчуна било који дан у години. Сваки дан, недеља и месец су поименице јединствени и непоновљиви. Отуда, постоје правила за сваки божији дан усаглашен с менама Месеца, када се сеје, благује, пости или секу дрва.

Човекова средина се може загадити храном, водом и мишљењем, па неолитска култура Подунавске цивилизације Хелма (Балкана) сведочи о првом еколошком календару на свету, насталом као потреба регенерације природе и човека у хармонији неба и земље, која је народни месецослов савршено усагласила с привредом и свакодневним животним потребама у географском поднебљу Седморечја. Култура постоји у континуитету и не напушта се тако лако, како то раде скоројевићи, а Вечити народни календар или месецослов, свакако je доказ мезолитске старости нашег народа на овом простору обитавања, као и његовог дугог трајања на ветрометини Хелма (Балкана).

——————————————————————————————————————

[1] Јелини и „Грци“ су два различита народа. Не постоје никакви „Грци“ у историји, већ само Јелини, који су настали у осмом веку с.е. Фалсификована Илијада нигде не помиње називе Европа и Јелини (8 век с.е.), а Македонију назива „Ематија (Медија) љупка“. Творци прве јелинске државе били су Македонци, с хегемоном Филипом Македонским. То је разлог што Јелини никако не подносе македонско име. До стицања независности 1821. године, Јелини су су били уједињени само кад су били покорени (окупирани).У Илијади, име Македоније гласи Ематија, што значи Медија (Доња), а Меди су како кажу Ливије и Соловјев старинци Хелма (Балкана), за које кардинал Еније и Халкокондил кажу да су Срби. Ромејски историци, Лав Ђакон и св. Фотије зову Македонце именом Меди (X век), а Ј. Куропалата и М. Гликас именом Срби.

[2] „Ја сам Антоих (Ан-ти-у-ку-ус), велики законити краљ света, краљ свих земаља, заштитник храмова Есагила и Езида, прворођени Селеукић (Си-лу-ук-ку), Македонац (Ма-ак-ка-ду-на), краљ Вавилона“.

[3] Као што није тачан датум Нове године, није ни тумачење речи „ датум“, која се изводи као скраћени облик средњевековних латинских писара: Hoc scriptum datum est, али, ова реч постоји неколико хиљада година раније у асирском датум, одређено време.

[4] Реч „индикт“ је од ариј. инду, месец, а не од лат. indictio, проглас, од ариј. √ диш, (ис)казати. Индикт је циклус од 15 година, фискалног порекла у вези процене пореза. Редослед датовања индикта у хронологији, добија се тако што се година подели с 15, а остатак је индикт. Ако нема остатка („0“) индикт је 15.

[1] Математичар, К. Ф. Гаус дао је једну математичку основу православне пасхалије.

[5] Рашани (Трачани) су имали бога излазећег сунца (јел. Sabatios, „Исток“), Саватија или Сабатиа (Дионис), за кога Теофан и Прокопије тврде да је име Јустинијановог оца.

[6] Исти је случај са јеврејском ером настанка света, за коју коју О. Шпенглер наводи да је увео Синедрион 346. године, а она је „старија“ скоро три хиљаде година од настанка прве јеврејске државе!

[7] . „Јулијанска“ година од 365 дана и шест часова, дужа је од тропске 11 минута и 14 секунди. Семантички, јелинска реч tropē је од аријског или архаично-српског виттá, обрт, вртети, окренути, а латинско sidereus, -alis, од √ ст, звезда

 

One thought on “Духовност Србског календара /други део/

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s